Vesti i događaji

Projekat Crafter – finalni dogadjaj

22. октобра 2019. / 0 Komentari

Noć muzeja 2019.

18. маја 2019. / 0 Komentari

U predvorju pakla – tribina i promocija knjige

17. маја 2019. / 0 Komentari

Muzeji za 10

13. маја 2019. / 0 Komentari

Poslednje vesti

22окт

Projekat Crafter – finalni dogadjaj

0 Komentari
25. oktobra tekuće godine u Zavičajnom muzeju ,,Paraćin” će se održati finalni događaj u okviru projekta ,,CRAFTER: Zanatska Evropa u... Detaljnije →
18мај

Noć muzeja 2019.

0 Komentari
Poštovani, večeras je NOĆ MUZEJA. U 18h u centru grada je otvaranje izložbe o Prvom svetskom ratu, a od 19h... Detaljnije →
17мај

U predvorju pakla – tribina i promocija knjige

0 Komentari
U petak 17.5. sa početkom u 18 časova, biće organizovano stručno autorsko vođenje kroz izložbu „U ime naroda! Represija u... Detaljnije →
13мај

Muzeji za 10

0 Komentari
PROGRAM MANIFESTACIJE „MUZEJI ZA 10“ (13-19.05.2019.) 13. maj – 16. maj 2019. (od ponedeljka do četvrtka) 10 – 15 časova,... Detaljnije →
13мај

Izložba – „U ime naroda! – represija u Srbiji 1944 – 1953.“

0 Komentari
U ponedeljak 13. maja u 18 časova otvorićemo izložbu „U ime naroda! – represija u Srbiji 1944 – 1953.“ Izložbu... Detaljnije →
10апр

Izložba „Plakat – vizuelni skandal“

0 Komentari
Izložba propagandnih plakata iz perioda Drugog svetskog rata pod nazivom „PLAKAT – vizuelni skandal, odjek stvarnosti i glasnik propagande“ Istorijskog... Detaljnije →

Aktivnosti muzeja

24феб

Nabavke – februar 2020-2

0 Komentari
Zavičajni muzej „Paraćin“ raspisuje sledeću nabavku za 2020. godinu: Arheološko rekognosciranje opštine Paraćin. Podnošenje ponuda u prostorijama Zavičajnog muzeja do... Detaljnije →
06феб

Nabavke – februar 2020

0 Komentari
Zavičajni muzej „Paraćin“ raspisuje sledeće nabavke za 2020. godinu. Podnošenje ponuda u prostorijama Zavičajnog muzeja do 10.02.u 10 časova. Ponuda... Detaljnije →
24јан

Nabavke – januar 2020 – 2

0 Komentari
Zavičajni muzej „Paraćin“ raspisuje sledeće nabavke za 2020. godinu. Podnošenje ponuda u prostorijama Zavičajnog muzeja do 28.01.u 10 časova. Ponuda... Detaljnije →
16јан

Nabavke – januar 2020.

0 Komentari
Zavičajni muzej „Paraćin“ raspisuje sledeće nabavke za 2020. godinu. Podnošenje ponuda u prostorijama Zavičajnog muzeja do 20.01.u 10 časova. Prilozi... Detaljnije →
06нов

Nabavke novembar

0 Komentari
Ponuda Obrada keramičkog materijala sa arheološkog lokaliteta Ključ Rok za dostavljanje ponuda: 8.11.2019 godine do 12:00h Ovde preuzmite: Ponuda-obrada-keramike... Detaljnije →
24окт

Nabavke oktobar 2019

0 Komentari
Ponuda Obrada arheološkog materijala Rok za dostavljanje ponuda: 25.10.2019 godine do 12:00h Ovde preuzmite: Ponuda-obrada-materijala... Detaljnije →

Zavičajni muzej Paraćin na Facebook-u

Comments Box SVG iconsUsed for the like, share, comment, and reaction icons

Данас ћемо се у серијалу о знаменитим личностима нашег града подсетити Бранка Крсмановића и његовог детињства и школовања.
Бранко Крсмановић је рођен 03.октобра 1915.године у Доњој Мутници као треће дете Драгутина и Велике Крсмановић. Имао је брата Чедомира (1908) и сестру Наталију (1911). До поласка у основну школу Бранко је био поверен на чување и негу баба Живки јер су остали укућани били заузети радом на имању. Бранко је у петој години изненада оболео од шарлаха. Када је оздравио, научио је од брата и сестре да чита и пише те је на предлог учитељице Радојке Маџаревић уписао основну школу септембра 1921.године с непуних шест година. Бранкови родитељи, Драгутин и Вела, преселили су се у Параћин 1923.године и Бранко ће у Параћину завршити трећи разред основне школе. Међутим, почетком следеће школске године, Бранко се враћа у Доњу Мутницу. У први разред гимназије, Бранко се уписао 1925.године и похађао је нижу гимназију у Параћину до 1929.године. Имао је Бранко и непријатности у нижој гимназији где се издвојио један догађај. На почетку школске године у другом разреду док је једном приликом наставник објашњавао шта је то заједнички садржилац, Бранко је кришом испод клупе читао Жила Верна. Није ни приметио када је наставник пошао између клупа загледајући свеске да види јесу ли ученици стигли да запишу све што је он писао на табли. Чим је угледао Бранка истргао му је књигу из руке и рекао љутито: „ Значи тако, ја да промукнем не бих ли те научио, а ти машташ!“ Одузету књигу наставник је предао разредном старешини а Бранку је убележио слабу оцену у дневник. Након тог догађаја, Бранкова непажња се претворила најпре у отпор према наставнику а касније и у незаинтересованост за предмет. Бранку су гимназијски дани пролазили у излетима, игрању шаха, ђачким приредбама а нарочито у читању занимљивих књига и литерарним састанцима. Пети разред гимназије завршио је у Јагодини али у јесен 1930.године, Бранко се вратио код својих родитеља у Параћин да би у Ћуприји наставио школовање. Бранко је шести разред гимназије завршио као један од бољих ученика али у седмом и осмом разреду долази до постепеног попуштања у марљивости и успеху у школи. Узроци Бранковог неуспеха нису лежали само у његовом одношењу према школи већ у чињеници да је Министарство просвете 1933.године увело нове предмете у гимназијске програме, а обавезно градиво математике и још неких предмета проширило се на области које су се до тада училе само на Универзитету. Последице такве просветне одлуке биле су негативне. Од 23 ученика Бранковог одељења, сaмо су четворица завршила разред са успехом. У Ћуприји је отпочело Бранково пријатељство са новим друговима у школи и скаутском стегу: Душаном Протићем, Јанком Јанковићем, Живојином Даниловићем, Ратком Симоновићем и Љубом Цветковићем. Као ђак путник, Бранко није могао да се придружи ћупријским ђацима који су имали склоности ка читању и писању и да постане члан дружине „Јакшић“. Зато је предложио свом другу Драгославу Трајковићу да у Параћину обнове угашену дружину „Напредак“. Драгославу се допала идеја и помагао је Бранку у сакупљању заинтересованих чланова. Драгослав је био изабран за председника а Бранко за књижничара јер је он бирао књижни фонд за читаонице. Бранко је изабрао књиге Анрија Барбиса, Антона Чехова, Марка Твена, Џека Лондона, Максима Горког, Хермана Судермана и других критичара грађанског друштва. Бранко је много волео поезију и покушао је да се огледа и у писању прозе. Бранко је написао причу „Социјалист“ с намером да оживи успомену на свог стрица Тодора и главна личност приповетке носила је стричево име. Приповетка је била добро прихваћена у „Напретку“ али је Бранко желео да чује шта ће о њој рећи чланови дружине „Јакшић“. Прича је била одбијена с образложењем да јој недостају литерарне вредности. Бранку је било јасно да није била естетска вредност у питању већ је проблем била тема коју обрађује. Друга Бранкова љубав било је позориште. Први пут се опробао у глуми у лето 1932.године када је спремљен комад „Јазавац пред судом“, у коме тумачи лик Давида Штрпца. У драмској секцији школе, добио је главну улогу у Нушићевом „Шопенхауеру“. После успеха представе у Параћину, Ћуприји и Јагодини, млади глумци су кренули у села и рударска насеља али представа није доживела исти успех. Зато су глумци предложили да самоиницијативно припреме Нушићево „Сумњиво лице“ али ова идеја није била прихваћена код директора школе. Наиме, на једној проби директор је сматрао да они овим комадом желе да науде монархији. Када се након неуспеха у школи поново уписао у осми разред, Бранкову жељу да постане драмски уметник заменили су учење и интересовање за текућу политику. Приложена фотографија датира из 1930.године.

У следећем тексту биће речи о Бранковом студирању у Прагу и припремама за пут у Шпанију. До тада, останите уз Завичајни музеј и пратите занимљиве текстове на нашој фејсбук и инстаграм страници.

#ostanikodkuće #digitalnasolidarnost #digitalizacijaukulturi
... DetaljnijeManje

Данас ћемо се у серијалу о знаменитим личностима нашег града подсетити Бранка Крсмановића и његовог  детињства и школовања.
Бранко Крсмановић је рођен 03.октобра 1915.године у Доњој Мутници као треће дете Драгутина и Велике Крсмановић. Имао је брата Чедомира (1908) и сестру Наталију (1911).  До поласка у основну школу Бранко је био поверен на чување и негу баба Живки јер су остали укућани били заузети радом на имању. Бранко је у петој години изненада оболео од шарлаха. Када је оздравио, научио је од брата и сестре да чита и пише те је на предлог учитељице Радојке Маџаревић уписао основну школу септембра 1921.године с непуних шест година. Бранкови родитељи, Драгутин и Вела, преселили су се у Параћин 1923.године и Бранко ће у Параћину завршити трећи разред основне школе. Међутим, почетком следеће школске године, Бранко се враћа у Доњу Мутницу. У први разред гимназије, Бранко се уписао 1925.године и похађао је нижу гимназију у Параћину до 1929.године. Имао је Бранко и непријатности у нижој гимназији где се издвојио један догађај. На почетку школске године у другом разреду док је једном приликом наставник објашњавао шта је то заједнички садржилац, Бранко је кришом испод клупе читао Жила Верна. Није ни приметио када је наставник пошао између клупа загледајући свеске да види јесу ли ученици стигли да запишу све што је он писао на табли. Чим је угледао Бранка истргао му је књигу из руке и рекао љутито: „ Значи тако, ја да промукнем не бих ли те научио, а ти машташ!“ Одузету књигу наставник је предао разредном старешини а Бранку је убележио слабу оцену у дневник. Након тог догађаја, Бранкова непажња се претворила најпре у отпор према наставнику а касније и у незаинтересованост за предмет. Бранку су гимназијски дани пролазили у излетима, игрању шаха, ђачким приредбама а нарочито у читању занимљивих књига и литерарним састанцима. Пети разред гимназије завршио је у Јагодини али у  јесен 1930.године, Бранко се вратио код својих родитеља у Параћин да би у Ћуприји наставио  школовање. Бранко је шести разред гимназије завршио као један од бољих ученика али у седмом и осмом разреду долази до постепеног попуштања у марљивости и успеху у школи. Узроци Бранковог неуспеха нису лежали само у његовом одношењу према школи већ у чињеници да је Министарство просвете 1933.године увело нове предмете у гимназијске програме, а обавезно градиво математике и још неких предмета проширило се на области које су се до тада училе само на Универзитету. Последице такве просветне одлуке биле су негативне. Од 23 ученика Бранковог одељења, сaмо су четворица завршила разред са успехом. У Ћуприји је отпочело Бранково пријатељство са новим друговима у школи и скаутском стегу: Душаном Протићем, Јанком Јанковићем, Живојином Даниловићем, Ратком Симоновићем и Љубом Цветковићем. Као ђак путник, Бранко није могао да се придружи ћупријским ђацима који су имали склоности ка читању и писању и да постане члан дружине „Јакшић“. Зато је предложио свом другу Драгославу Трајковићу да у Параћину обнове угашену дружину „Напредак“. Драгославу се допала идеја и помагао је Бранку у сакупљању заинтересованих чланова. Драгослав је био изабран за председника а Бранко за књижничара јер је он бирао књижни фонд за читаонице. Бранко је изабрао књиге Анрија Барбиса, Антона Чехова, Марка Твена, Џека Лондона, Максима Горког, Хермана Судермана и других критичара грађанског друштва. Бранко је много волео поезију и покушао је да се огледа и у писању прозе. Бранко је написао причу „Социјалист“ с намером да оживи успомену на свог стрица Тодора и главна личност приповетке носила је стричево име. Приповетка је била добро прихваћена у „Напретку“ али је Бранко желео да чује шта ће о њој рећи чланови дружине „Јакшић“. Прича је била одбијена с образложењем да јој недостају литерарне вредности. Бранку је било јасно да није била естетска вредност у питању већ је проблем била тема коју  обрађује. Друга Бранкова љубав било је позориште. Први пут се опробао у глуми у лето 1932.године када је спремљен комад „Јазавац пред судом“, у коме тумачи лик Давида Штрпца. У драмској секцији школе, добио је главну улогу у Нушићевом „Шопенхауеру“. После успеха представе у Параћину, Ћуприји и Јагодини, млади глумци су кренули у села и рударска насеља али представа није доживела исти успех. Зато су глумци предложили да самоиницијативно припреме Нушићево „Сумњиво лице“ али ова идеја није била прихваћена код директора школе. Наиме, на једној проби директор је сматрао да они овим комадом желе да науде монархији. Када се након неуспеха у школи поново уписао у осми разред, Бранкову жељу да постане драмски уметник заменили су учење и интересовање за текућу политику. Приложена фотографија датира из 1930.године.

У следећем тексту биће речи о Бранковом студирању у Прагу и припремама за пут у Шпанију. До тада, останите уз Завичајни музеј и пратите  занимљиве текстове на нашој фејсбук и инстаграм страници.

#ostanikodkuće #digitalnasolidarnost #digitalizacijaukulturi

1 day ago

Zavičajni muzej Paraćin

Желимо да Вас упознамо са историјатом једне од најзначајнијих установа културе у нашем граду, Позориштем Параћин. У Параћину се 1905. године појавило уметничко друштво „Пролетер“, са секцијом, првим организованим обликом театра чије су представе и биле основ за касније формирање позоришта. Између два светска рата постојало је више позоришних дружина и секција. Позориште у Параћину за датум свога настанка узима 1. октобар 1926. године, дан када је основано Прво дилетантско позориште града Параћина. Један од најзаслужнијих људи за његово оснивање био је Десимир Милојковић. Он је био разводник на трећој галерији и статиста Народног позоришта у Београду, као и члан Драмске групе српских војника у Бизерти, а најпознатији је као један од власника фабрике бомбона. Када се вратио у свој родни град окупио је групу заљубљеника у „даске које живот значе“. На најстаријем сачуваном плакату записано је да се у хотелу „Гранд“ 6. новембра 1927. године у Параћину изводи представа „Коштана“ Боре Станковића у режији Тасе Бизетића, са Ангелином Поповић у главној улози. Премијере су се низале, на почетку су то биле једночинке: „Дугме“, „Кијавица“, „Мува“, а онда и комплетни позоришни комади: „Зона Замфирова“, „Сумњиво лице“, „Кир Јања“... Позориште је радило чак и за време Немачке окупације 1941 – 1945. Педесетих година XX века прераста у професионално, али тај статус задржава кратко: три–четири године. Шездесетих година прошлог века усељава се у технички и функционално опремљену зграду. У том периоду разбија се форма класичног театра, прихватајући авангардни талас настали су пројекти „Јонеска“, “Пинтера“, „Кеноа“ и „Саројана“. У следећој деценији започињу Октобарски сусрети позоришних аматера. Осамдесетих година XX века доминантан је био политички театар са темама које се баве друштвеним збивањима, а посебно његовим аномалијама и табу темама. Значајне представе су: „Мрешћење шарана“, „Кус петлић“, „Ружење народа у два дела“, „Оригинал фалсификата“... Гостовања професионалних глумаца у представама параћинског позоришта тада су постала пракса, али је оно остало отворено и за аматере и добро функционисало. На задовољство публике гостујући глумци су били: Михајло Викторовић, Бранислав Цига Јеринић, Злата Петковић, Жика Миленковић, Горан Султановић, Слободан Ћустић и многи други. Требало би поменути и имена других сарадника који су сваки у свом домену сарађивали са Позориштем Параћин, то су: Слободан Селенић, Синиша Ковачевић, Небојша Брадић, Јовица Павић, Андрија Ђукић, Зоран Христић, Славко Симић, Војкан Борисављевић, Борис Максимовић, Радомир Путник, Миомир Мики Стаменковић, Братислав Петковић, Светислав Басара... Све ово је допринело томе да се уметнички рад подигне на висок ниво. Позориште Параћин 1992. године прихвата организацију фестивала позоришних праизведби, по концепту групе српских театролога на челу са Слободаном Селенићем. За свој рад Позориште је награђивано многим одликовањима и признањима, а највећа је „Вукова награда“ за културу. Од оснивања до данас одиграно је преко 4000 представа и 201 премијера, широм земље и у иностранству. Остаће запамћена имена глумаца: Десимир Милојковић, Цвета Немец, Драган Ивановић, Драган Милчић, Боса Петровић, Рада Тоболар, Миле Нешић, Дука Јовановић, Ангелина Поповић, Сава Симоновић, Милан Срећковић, Чеда Јовановић, Баља Бранковић, Сека Павловић, Мика Саковић, Братислав Ђорђевић, Вита Живановић, Рашко Иванковић, Бата Лукић, Гордана Бањац, Светислав Минић, Гордана Михајловић, Живко Бошковић, Бока Обрадовић, Томислав Ђорђевић, Братимир Стеванић, Божидар Николић, Данијела Шошкић, Стеван Косовац, Марија Стеванић, Миодраг Глигоријевић, Тања Чолић...
Позориште Параћин је кроз деценије свога постојања мењало свој статус и назив, одолевало је многим изазовима, али је остало један од најзнаменитијих културних симбола нашег града.
Питање: Која представа Позоришта Параћин је Вама остала у најлепшем сећању?
... DetaljnijeManje

Komentariši na FB

"Радници сељаци и природне интелигенција". Томица је бриљирао а и његова партнерка, покушавам да се сетим имена али не иде. Сјајан тандем. Иначе 1985. година.

"Garderober" nekog beogradskog pozorista, sa izvanrednim Ljubom Tadić, bila sam mala kad me majka vodila.... pa Zlatno runo, Prokleta avlija-Beogradsko dramsko...

Настављамо даље са текстовима о Другом светском рату, подсетимо се данас Априлског рата. Након војног пуча 27.03.1941. године и збацивања владе Драгише Цветковића ситуација за краљевину Југославију се драстично мења, Адолф Хитлер донео је одлуку о нападу на краљевину Југославију познатију као ,,Директива XXII” и издао наредбу о нападу. Нова југословенска влада коју је предводио генерал Душан Симовић гарантовала је Немачкој да је уговор остао на снази и да Југославија поштује споразум о приступу тројном пакту, за Адолфа Хитлера ова потврда није имала важност јер је сматрао да је утицај Велике Британије на југословенску владу велики, а самим тим и на одлуке које доноси. Ситуација у југословенској војсци 1941. године није била на завидном нивоу: није имала модерно наоружање, авијацију, механизоване јединице, тешку индустрију и под оружјем се налазило 600.000 војника, војни кадар се ослањао на технику ратовања која је постојала у I св. рату . Са друге Немачка са својим савезницима располагала је за напад са 52 дивизије, 2170 авиона и 870.000 војника који су били наоружани најмодернијим наоружањем и вођени високим моралом које је Осовина остварила војним успесима од 1939. до тада. Немачка је напала без објаве рата, у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године немачке јединице су заузеле Сип на Дунаву. Шестог априла напад је кренуо из правца рејона Клагенфурта, Граца и Нађ Кањиже где се налазила II немачка армија под командом фон Вајкса која је имала задатак да продире у правцу Загреб-Београд- Сарајево. Југословенска војска нашла се у расулу, комуникација је била пресечена, мобилизација није била спроведена на целом простору државе, дезертерство хрватских политичара, генерала и војника је било масовно, фронт се распадао на свим странама, идеја новог Солунског фронта је пропала јер су немачке јединице пресекле пут према југу југословенској војсци. Ваздушним нападима командовао је Генерал-пуковник Александар Лер који је међу првим градовима бомбардовао Београд 6.4.1941. где је у том нападу страдало грађанство, али и институција од националног значаја Народна Библиотека у којој је изгорело на хиљаде докумената везано за историју српског народа. Немачке јединице 10. априла улазе у Загреб и један од идеолога и вођа усташког покрета Славко Кватерник у име Анте Павелића проглашава квинслишку творевину Независну државу Хрватску која је постојала до 1945. године, 13.4.1941. године немачке трупе улазе у Београд. Српска влада и врховна команда поред отпора које су пружали далеко надмоћнијем непријатељу донели су одлуку о примирју- војној капитулацији која је потписана 17.04.1941. године у згради посланства Чехословачке између Александара Цинцар Марковића и генерала Радивоја Марковића са југословенске стране и генерала фон Вајкса са немачке стране. Што се тиче Параћина у априлском рату треба рећи да су последњи авиони који су водили борбе са немачком авијацијом кренули са војног аеродрома у Давидовцу, немачке јединице ушле су 9.04.1941. године у Параћин и непосредно након окупације за градоначелника је постављен Јозеф Паулус локални фолксдојчер који је пре рата имао малу ткачку радионицу. ... DetaljnijeManje

Настављамо даље са текстовима о Другом светском рату, подсетимо се данас Априлског рата. Након војног пуча  27.03.1941. године и збацивања владе Драгише Цветковића ситуација за краљевину Југославију се драстично мења, Адолф Хитлер донео је одлуку о нападу на краљевину Југославију познатију као ,,Директива XXII” и издао наредбу о нападу. Нова југословенска влада коју је предводио генерал Душан Симовић гарантовала је Немачкој да је уговор остао на снази и да Југославија поштује споразум о приступу тројном пакту, за Адолфа Хитлера ова потврда није имала важност јер је сматрао да је утицај Велике Британије на југословенску владу велики, а самим тим и на одлуке које доноси. Ситуација у југословенској војсци 1941. године није била на завидном нивоу: није имала модерно наоружање, авијацију, механизоване јединице, тешку индустрију и под оружјем се налазило 600.000 војника, војни кадар се ослањао на технику ратовања која је постојала у I св. рату . Са друге Немачка са својим савезницима располагала је за напад са 52 дивизије, 2170 авиона и 870.000 војника који су били наоружани најмодернијим наоружањем и вођени високим моралом које је Осовина остварила војним успесима од 1939. до тада. Немачка је напала без објаве рата, у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године немачке јединице су заузеле Сип на Дунаву. Шестог априла напад је кренуо из правца рејона Клагенфурта, Граца и Нађ Кањиже где се налазила II немачка армија под командом фон Вајкса која је имала задатак да продире у правцу Загреб-Београд- Сарајево. Југословенска војска нашла се у расулу, комуникација је била пресечена, мобилизација није била спроведена на целом простору државе, дезертерство хрватских  политичара, генерала и војника је било масовно, фронт се распадао на свим странама, идеја новог Солунског фронта је пропала јер су немачке јединице пресекле пут према југу југословенској војсци. Ваздушним нападима командовао је Генерал-пуковник Александар Лер који је међу првим градовима бомбардовао Београд 6.4.1941. где је у том нападу страдало грађанство, али и институција од националног значаја Народна Библиотека у којој је изгорело на хиљаде докумената везано за историју српског народа. Немачке јединице 10. априла улазе у Загреб и један од идеолога и вођа усташког покрета Славко Кватерник у име Анте Павелића проглашава квинслишку творевину Независну државу Хрватску која је постојала до 1945. године, 13.4.1941. године немачке трупе улазе у Београд. Српска влада и врховна команда поред отпора које су пружали далеко надмоћнијем непријатељу донели су одлуку о примирју- војној капитулацији која је потписана 17.04.1941. године у згради посланства  Чехословачке између Александара Цинцар Марковића и генерала Радивоја Марковића са југословенске стране и генерала фон Вајкса са немачке стране. Што се тиче Параћина у априлском рату треба рећи да су последњи авиони који су водили борбе са немачком авијацијом кренули са војног аеродрома у Давидовцу, немачке јединице ушле су 9.04.1941. године у Параћин и непосредно након окупације за градоначелника је постављен Јозеф Паулус локални фолксдојчер који је пре рата имао малу ткачку радионицу.Image attachmentImage attachment

Komentariši na FB

Ne racunajuci "Crvene vode Crnice", postoji li neka druga knjiga, tekstovi,. bilo kakav trag o zivotu Paracina i Paracinaca u periodu 1941-45?

Само да додам да је Поповац два пута бомбордован током другог светског рата..

Одличан текст, у школи смо мало учитили о Параћину у време окупације.

Као наставак приче везане за 27. март. 1941. а самим тим и почетак II светскoг рата на простору краљевине Југославије треба одвојити посебан део за Светолика Драгачевца- човека који је рекао НЕ Адолфу Хитлеру!
Светолик Драгачевац, пензионисани срески начелник из Параћина изазван споразумом који је потписан 25.3.1941. године донео је одлуку да напише писмо којим би се директно супротставио нацистичком вођи Адолфу Хитлеру. У свом писму навео је своје незадовољство које је изазвало нацистичко освајање европских држава и самим тим и споразумом који је потписала Краљевина Југославија. Истог дана послао је писмо следеће садржине:

„Нит правде прекинута је. Зацарила обест и сила. Велики тлаче мале и у својој осилости не познају Бога; немају душу. Крвожедни Хитлер хита да ни једна њива на ово земаљској кугли не остане засејана тугом и чемером. Ни наша напаћена отаџбина није поштеђена. Пружамо ти своју поштену руку али ти хоћеш и срце. У жељи да освајаш и тлачиш ти газиш оно што нам је кроз сва робовања и кроз векове било најсветије- газиш нам слободу и част газиш нам понос.
Теби Хитлере, Кајинов сине, ми деца великих отаца и дедова узвикујемо доста. Не слушаш ли, наићи ћеш на бодре мишице наше. Пролићемо ти крв и ногом ти аждајо стати на врат да се не дигнеш. Упамти да нас је можда Господ Бог одредио да код нас добијеш одмазду за сва недела. Упамти.“

Писмо је послато истог дана и 1.4.1941. године је стигло у Берлин. Након уласка немачке војске у Параћин 9.04.1941. године, Светолика Драгачевца су ухапсили Немци уз помоћ коју је Немцима пружио Јозеф Паулус, локални фолксдојчер, који је након доласка Немачке окупационе власти постао градоначелник Параћина. Драгачевац је прво одведен у затвор у Грацу, касније је пребачен у Матхаузен. За његову смрт 9.7.1941. године сматра се одговорним Ханс Хелм СС мајор, официр немачке војске који је након окупације Београда постао помоћник, потом и шеф Гестапоа на простору окупиране Србије.
Поред текстова којим се стално подсећамо на чојство Светолика Драгачевца треба додати на крају да га је СУБНОР сврстао у жртве нацистичког терора и да једна улица у Параћину носи његово име.

#digitalnasolidarnost #digitalizacijaukulturi #ostanikodkuće
... DetaljnijeManje

Као наставак приче везане за 27. март. 1941. а самим тим и почетак II светскoг рата на простору краљевине Југославије треба одвојити посебан део за Светолика Драгачевца- човека који је рекао НЕ Адолфу Хитлеру!
Светолик Драгачевац, пензионисани срески начелник из Параћина изазван споразумом који је потписан 25.3.1941. године донео је одлуку да напише писмо којим би се директно супротставио нацистичком вођи Адолфу Хитлеру. У свом писму навео је своје незадовољство које је изазвало нацистичко освајање европских држава и самим тим и споразумом који је потписала Краљевина  Југославија. Истог дана послао је писмо следеће садржине:

 „Нит правде прекинута је. Зацарила обест и сила. Велики тлаче мале и у својој осилости  не познају Бога; немају душу. Крвожедни Хитлер хита да ни једна њива на ово земаљској кугли не остане засејана тугом и чемером. Ни наша напаћена отаџбина није поштеђена. Пружамо ти своју поштену руку али ти хоћеш и срце. У жељи да освајаш и тлачиш ти газиш оно што нам је кроз сва робовања и кроз векове било најсветије- газиш нам слободу и част газиш нам понос.
Теби Хитлере, Кајинов сине, ми деца великих отаца и дедова узвикујемо доста. Не слушаш ли, наићи ћеш на бодре мишице наше. Пролићемо ти крв и ногом ти аждајо стати на врат да се не дигнеш. Упамти да нас је можда Господ Бог одредио да код нас добијеш одмазду за сва недела. Упамти.“

Писмо је послато истог дана и 1.4.1941. године је стигло у Берлин. Након уласка немачке војске у Параћин 9.04.1941. године, Светолика Драгачевца су ухапсили Немци  уз  помоћ коју је Немцима  пружио Јозеф Паулус, локални фолксдојчер, који је након доласка Немачке окупационе власти постао градоначелник Параћина. Драгачевац је прво одведен у затвор у Грацу, касније је пребачен у Матхаузен. За његову смрт  9.7.1941. године сматра се одговорним Ханс Хелм СС мајор, официр немачке војске који је након окупације Београда постао помоћник, потом и шеф Гестапоа на простору окупиране Србије.
Поред текстова којим се стално подсећамо на чојство Светолика Драгачевца треба додати на крају да га је СУБНОР сврстао у жртве нацистичког терора и да једна улица у Параћину носи његово име.

#digitalnasolidarnost #digitalizacijaukulturi #ostanikodkućeImage attachmentImage attachment

Komentariši na FB

Svakom ko prvi put dolazi u Paraćin, pričam o Svetoliku i koliko smo mi paraćinci prkosni, pravdoljubivi.

Дан шале се у многим земљама прославља 1. априла. Овај дан је и у нашој земљи прихваћен као такав у прошлом веку. Људи обично на овај дан праве безопасне смицалице или лажне новости са циљем да неку особу доведу у незгодну и духовиту ситуацију. Искористићемо то као повод да се данас подсетимо једне занимљиве приче из наше прошлости.
Параћинци имају свој неформални надимак Џигерани, а он је према легенди настао у 19. веку када је Милош Обреновић требало да посети Параћин. Како се радило о важном госту Параћинци су одлучили да се посаветују са Јагодинцима који су имали више искуства са дочеком званичника. Они су их посаветовали да спреме џигерицу, јер је то омиљена Књазова храна. Параћинцима је то било чудно, али су ипак послушали савет. Све улице и сокаци су мирисали на џигерицу. Када је дошао Књаз Милош и видео свечану трпезу, љутито је изговорио реченицу: „Џигерице и ти ли си месо, Параћинци и ви ли сте људи?“. Постоји и друга верзија исте ове приче где је савет за спремање специјалитета од џигерице Параћинцима дао Богдан Ђорђевић, познатији као Татар Богдан, који је то урадио због својих личних неслагања са Милошем Обреновићем.
Погледајте који су то надимци становника српских градова и области. Хвала Картографија на уступљеним подацима.
#digitalnasolidarnost #digitalizacijaukulturi #ostanikodkuce
... DetaljnijeManje

Дан шале се у многим земљама прославља 1. априла. Овај дан је и у нашој земљи прихваћен као такав у прошлом веку. Људи обично на овај дан праве безопасне смицалице или лажне новости са циљем да неку особу доведу у незгодну и духовиту ситуацију. Искористићемо то као повод  да се данас подсетимо једне занимљиве приче из наше прошлости. 
Параћинци имају свој неформални надимак Џигерани, а он је према легенди настао у 19. веку када је Милош Обреновић требало да посети Параћин. Како се радило о важном госту Параћинци су одлучили да се посаветују са Јагодинцима који су имали више искуства са дочеком званичника. Они су их посаветовали да спреме џигерицу, јер је то омиљена Књазова храна. Параћинцима је то било чудно, али су ипак послушали савет. Све улице и сокаци су мирисали на џигерицу. Када је дошао Књаз Милош и видео свечану трпезу, љутито је изговорио реченицу: „Џигерице и ти ли си месо, Параћинци и ви ли сте људи?“. Постоји и друга верзија исте ове приче где је савет за спремање специјалитета од џигерице Параћинцима дао Богдан Ђорђевић, познатији као Татар Богдан, који је то урадио због својих личних неслагања са Милошем Обреновићем. 
Погледајте који су то надимци становника српских градова и области. Хвала Картографија на уступљеним подацима.
#digitalnasolidarnost #digitalizacijaukulturi #ostanikodkuce

Komentariši na FB

Meni je verziju ispričao zastavnik JNA iz Sokobanje u sred Zagreba 1987. A verzija je da je neko kome su se Paraćinci zamerili namerno podvalio i rekao domaćinima u Paraćinu da knjaz Miloš obožava džigericu, što je bilo u potpunoj suprotnosti. Knjaz Miloš nije podnosio jela od džigerice.

Više...

Zavičajni muzej Paraćin na Instagramu

This error message is only visible to WordPress admins

Error: The account for needs to be reconnected.
Due to recent Instagram platform changes this Instagram account needs to be reconnected in order to continue updating. Reconnect on plugin Settings page

Povratak na vrh